Moram li da umrem da bi mogla da me čuje Kada pada kiša, jel ona lije suze Ispružim ruke, da ih što više uzme Prokleto sunce mi peče srce dok mi se ruke suše Znam da je volela ruže pa ih mirišem Imaju trnje, al' ih svejedno stisnem Voleo bih da je opet videla more Ne idem joj na groblje Jer je ne predstavljaju kovčeg i koske Voleo bih da vidi ovo proleće Zar su njihova krila zamena za naše osmehe Moj poraz ili njena sloboda Njen odraz ili samo još jedan običan oblak Ponekad bol znači sreća Čak i da ovo dođe do neba izvini ako smetam Znam da ne mogu samo reči da je vrate Zato nateraću pesmu da krvari i plače A suze ne vraćaju mrtve Plakaću kad umrem jer će tada valjda moći da me čuje Čudan je svet, pederi žele paradu A ja želim samo još jednom da vidim moju mamu