Bilo je to jednog kasnog jesenjeg popodneva Sunce je već palo na horozont I bacalo sve duže i sve bleđe senke Devojka se probudila posle popodnevnog počinka Ustala je, obukla se polako, stavila šešir i bila je spremna Ah da, uzela je i malu muzičku spravu sa slušalicama, takozvani vokmen Trenutak-dva, i već je bila na ulici gde je pao mrak Da li u stvari ona nije bila oprezna Na ulici je bilo toplo Jedna starica je teškom mukom prešla put A gomila lokalnih besposličara bacala je bujicu masnih upadica ka devojci Ipak, muzika iz slušalica bila je tako jaka i snažna Da devojka nije mogla a nije ni htela da čuje ove stvari A koraci su je nosili dalje i dalje Da li u stvari ona nije bila oprezna Jedan za drugim, koraci su odveli devojku na prugu Mesec je bio pun i bacao je jako svetlo Na pruzi nije bilo nikog osim par vagona i psa lutalice Voz je dolazio polako klizeći mesečinom Išao je pravo na devojku ali ona to nije videla ni čula Slušala je muziku glasno sa vokmena Samo pas lutalica video je da je devojku zgazio voz Da li u stvari ona nije bila oprezna