Pod mojon provon olujno je more a nigdi svitla da mi snage da sva jidra spuštan, zašto da se bore od jubavi san duša ranjena I neću nazad, nek´ me vitar nosi jer nisan za te moga´ zivit´ ja kad Bog me primi, kad me pita ´ko si od jubavi san duša ranjena Ref. Kad jednon bude kasno za sve riči jer nije jubav rana, ća se liči kad tilo dršće, ka´ da vitar puše ti dođi meni, ti dođi meni da ti skinen križ sa duše I sve san daje, sve je veća tama i ne znan više, kako san se zva´ jer, samo pamtin, to, ća ne bin ´tija od jubavi san duša ranjena Ref. 2x