Bude tako nekih dana što se ko suv list duvana pri dodiru moga dlana istrune i zamuti mi nešto sliku kane suza u mastiku Odsjaji mi sunca čašu ispune i uvek jedna pesma što se ne zna zaore mi njivu misli kao plug a grudi postanu mi uske osetim, ko divlje guske tugu za jug Po Balkanu pala tama drumovi su u ulicama svaka bašta granicama spartana krijem kompas u prsima Uvek neki prolaz ima ako brodiš po zvezdanim kartama znam sad je kasno to smo šta smo nikom više nije do nostalgije Al' ja nit' delim niti mnozim niti se na tuđe ložim ja sam samo malo proklet ne pitaj čime, ma evo ga opet Piči mi srce sedam osmina u glavi taman kao od vina opet sam tu u Skopju svoj na svome, milo mome Ne da se ova stara mašina cipela čupka sedam osmina stihovi klize kao zlatne ribe moeto libe Kucao mi vrag na vrata ratovao sam protiv rata i silne sam gradove izgubio stavili mi kratak lanac sad sam samo crni stranac Tamo gde sam sanjao i ljubio ne vredi, sve je jasno to smo šta smo nikom više nije do nostalgije Ne uzimam nit' sabiram sam zemljake odabiram nit' sam dužan, nit' dugujem smem li barem da tugujem Čuvaj mi, Bože, moje zemljake još su nam neke reči jednake još se u istoj strofi čaše lome milo mome Smiluj se jednom i na južnjake čuvaj mi, Bože, moje zemljake tuku po nama strune kao šibe moeto libe